Пре непуне две године био сам аутор серијала текстова „Ослобођење и уједињење у Суботици – 100 година касније“, који је представљао својеврсну хронику узбудљивих новембарских дана 1918. године и учешћа Суботичана у њима. Кулминација тих догађаја била је Велика народна скупштина у Новом Саду, која је одржана 25. новембра 1918. године и на којој су Срби, Буњевци и остали Словени Баната, Бачке и Барање донели одлуку да своје завичаје припоје Краљевини Србији. Убрзо након тога, 1. децембра 1918. године настало је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, међутим тиме судбина Суботице и Бачке још увек није била решена.
Палата „Велики Тријанон“ у оквиру Версајског дворског комплекса
Било је потребно скоро две године да Суботица добије коначну потврду великих сила да је заиста, по први пут после цара Јована Ненада, постала део словенске државе, која се протеже и у Панонској низији. Пре него што нешто више кажемо о томе како се Суботица 1920. године односила према Тријанонском мировном споразуму, потребно је изнети историјске чињенице о њему, који је као међународно-правни акт, због својих огромних и далекосежних последица за историју Средње Европе, од свог настанка значајно мистификован и посматран острашћено, нарочито са стране оне државе која сматра да је њиме неповратно оштећена.
Гроф Алберт Апоњи, шеф мађарске делегације долази пред Високи савет Версајске конференције
Прича о Тријанону је дуга и веома компликована, па ћемо се фокусирати на њен крај, који почиње 16. јануара 1920. године, када је мађарска делегација, предвођена грофом Албертом Апоњијем, дошла у Париз. Ту је била због пријема пред Врховним саветом мировне конференције, где јој је био уручен Нацрт мировног уговора. Угледном угарском аристократи Апоњију дата је могућност да се обрати Савету, који су чинили Жорж Клемансо, председник Француске, британски премијер Лојд Џорџ, амерички државни секретар Џорџ Валас, председник италијанске владе Нити и амбасадор Јапана Мацуи. Гроф Апоњи се обраћао на француском, енглеском и италијанском, доказујући своју ученост. Своју одбрану интегритета мађарских граница из доба Аустро-Угарске засновао је, међутим, на погрешном принципу. Иако је реторика средњоевропског интегритета наспрам нарастајуће комунистичке претње са Истока била примамљива, није била довољна за силе победнице. Оне су већ имале савезнике антикомунисте, попут Румуније, Чехословачке и Краљевства СХС. Главна теза мађарског заступника била је да је јединство Карпатског басена неразрушиво и да оно почива, на врло анахроно схваћеном, државном праву Мађарске, да управо она мора бити окосница тог јединства. Британски премијер Џорџ је стално покушавао Апоњију да укаже на етничкој карти, коју су мађарски представници донели, где је највећа концентрација њихових сународника. Стари гроф је ипак упорно бранио „хиљадугодишње“ границе. Игнорисао је бројност других народа на том простору чиме је сведочио да се Мађарска не мири са губитком доминације над националним мањинама и да од такве праксе неће да одустане. Британски премијер је касније навео у мемоарима да је Мађарска могла спасити многе регије да је била спремна на компромис, који су Британци, жељни да сузбију утицај Француске на овај део Европе, били спремни да подрже.
Жорж Клемансо, Лојд Џорџ и Виторио Орландо
- фебруара 1920. стигао је коначан одговор Мађарске на Нацрт, који се сводио на потпуно одбацивање етничког принципа при дефинисању граница. Лојд Џорџ је покушавао да заустави затварање питања граница али је његов покушај пропао. Разлоге те пропасти најбоље је сумирао његов министар иностраних послова Карзон речима: “Мађарска влада ин тото протестује против мировног уговора. Тврди да је сваки етнички принцип у одређивању границе насилан и да Мађарска сачињава политичку, историјску и културну целину, која се не може расформирати. Једном речју, мађарска влада моли да поцепамо уговор и да остану – прадратне границе Мађарске.” Овакав приступ је наравно био недопустив за Румунију, Чехословачку и Краљевство СХС, које су поднеле заједнички Меморандум на адресу Високог савета. Тај документ је наглашавао Вилсонова начела самоодређивања и опредељења народа, која су била и темељни принципи Версајске конференције. Јасно је било видљиво да су се, на свим територијама које Мађарска губи, већина становника изјаснили, кроз неку форму референдума, да не желе да остану у њој и да тамо Мађарска више никада не може самостално наметнути своју власт. Пошто мађарска влада није ни покушала да предложи неки компромис и затражи само део територија, схваћена је неозбиљно и није било чврстог ослонца да се било шта ради на штету савезничких и победничких земаља. Регије које су њима додељене ушле су у стару мађарску државу, током ранијих векова, кроз освајања, династичке бракове и разне споразуме.
Поједностављен приказ поделе средњовековне мађарске краљевине
Реалност је била да је самостална мађарска држава, у границама које су њени представници захтевали 1920. године, престала да постоји пропашћу средњовековне мађарске краљевине, у Бици на Мохачком пољу 1526. године. Након тог трагичног догађаја за мађарски народ, ове територије су прво окупиране од Турака, па ослобађане од Аустрије, уз огромну помоћ словенских народа, који су у Панонској низији живели и пре доласка мађарских племена у 10. веку. Након што је прогнало Турке, Аустријско царство је дозволило само формални континуитет „Угарског краљевства“ али је аустријски император био уједно и мађарски краљ и Будимпешта није имала стварни суверенитет над средњовековним територијама. Беч је имао главну реч и моћ, што је и довело до неуспешне Мађарске револуције 1848. и стварања Аустро-угарске 1867. године. Ни кроз компромисну „Аустро-угарску нагодбу“ није дошло до крунисања мађарског националног владара и њене пуне независности. Оног тренутка када је моћ Беча скршена у Првом светском рату, Словацима, Србима, Хрватима, Русинима, Буњевцима и Румунима, који су се вековима борили за опстанак свог идентитета, није падало на памет да дозволе да симболичне административне границе, реликт мађарске средњовековне силе и славе, постану и границе модерне мађарске државе у којој би Мађари чинили тек око 50% становништва. За то нису били заинтересовани ни Немци на територијама које је Тријанонски споразум доделио Аустрији, као ни они у Банату.
Детаљан приказ поделе некадашњих мађарских територија – на мађарском
Математички је то изгледало овако: у Трансилванији и румунском делу Баната било је: 54% Румуна, 10% Немаца и 31% Мађара; на словачким територијама живело је 58% Словака, 7% Немаца и 30% Мађара; на територијама које су данас у Републици Србији живело је око 40% Словена (Срба, Буњеваца, Шокаца, Хрвата, Словака, Русина), 22% Немаца и 28% Мађара; на просторима који су данас у Републици Хрватској (које укључују и главни град Загреб, као и Бјеловар, Славонски брод, Карловац, Ријеку, Осијек итд..) живело је око 62% Хрвата, 25% Срба, 5% Немаца и само 3.5% Мађара, на територијама које су данас у Републици Словенији живело је 80% Словенаца, 3% Немаца и 15% Мађара. Бројеви заиста дају врло јасну слику. Видимо да су читаве данашње националне државе Хрвата и Словака биле садржане вековима у „мађарским“ територијама. Мађари су, на многим овим просторима, представљали земљопоседничку, управљачку и урбану елиту и ту треба тражити разлог њихове велике разуђености, од Ријеке до Брашова. Сукоби са локалном већином, често угњетаваном и изложеном асимилацији, би понегде довели и до рата, као у румунском случају, где је и данас велико међусобно неповерење. Нешто преко три милиона Мађара је остало да живи ван територије нове, рекли бисмо, реално и одрживо постављене мађарске државе, у којој су Мађари чинили преко 80% становника. Сваки од нових суседа имао је свој однос према мађарској мањини и њеном културном, просветном и уопште друштвеном животу у новим околностима.
Долазак мађарске делегације на потписивање Тријанонског мировног споразума, 4. јун 1920.
Пошто је гроф Апоњи одбио даље учешће у мировном процесу, непопуларан задатак да 4. јуна 1920. године потпишу Мировни споразум Антанте и Краљевине Мађарске у палати Велики Тријанон, у оквиру Версајског комплекса, пала је на министра за рад и социјална питања Агошта Бенарда и ванредног амбасадора Алфреда Драше Лазара. Уговор се састојао од 14 одељака и 364 параграфа и поред питања територије регулисао је, између осталог и редуковање мађарске војске на само 35.000 војника, уз забрану поседовања тенкова, авијације и морнарице. Прописана је и обавеза накнаде ратне штете. Споразум је ипак гарантовао суверенитет и независност Мађарске и прописивао обавезу других држава да поштују мађарску мањину. Будимпешта је проценила да би његово одбијање изложило државу потпуној капитулацији и разарању, које је ипак избегла током Првог светског рата.
Одлазак мађарске делегације из Тријанона, после кратке церемоније потписивања
Постоји један велики мит везан за Тријанонски споразум, а то је да је исти тобоже „орочен“ на стотину година и да текст предвиђа некакву будуће ревизију. Такво уверење није случајно настало и последица је чињенице да је председник француске владе, Александар Милеран, иначе носилац ордена Карађорђеве звезде, написао пратеће писмо, које је постало анекс званичног текста споразума. Милеран у том анексу наводи да су могуће мале, локалне модификације утврђених граница, које ће спроводити посебне комисије по потреби. Победничке силе су се одлучиле да додају овакав текст јер нису имале ни времена, ни воље, да се посвете сваком детаљу разграничења и хтеле су да оставе могућност да се, до ступања споразума на снагу 31. јула 1921. године, па и касније, решавају локална неслагања. Ово писмо било је сламка спаса за политичаре у Будимпешти, који су га намерно погрешно тумачили и истицали као знак да одредбе споразума нису трајне и да ће бити прилике за правноваљано оспоравање донетих решења. Текст је хранио мађарски ревизионизам све до Другог светског рата и мађарске агресије на оне старе територије, за које је добијена дозвола од Хитлера да се поново заузму. Међутим, након пораза и у овом светском сукобу, 1947. године су поново сва питања територије са Мађарском решена према тријанонским одредбама. Дакле није било и нема говора да споразум има неки рок трајања и да је икада била намера његових састављача да га ревидирају.
Модерни мађарски приступ сећања на дан потписивања Тријанонског споразума
Каснији односи Краљевине СХС и Југославије са Мађарском имали су многе успоне и падове, са много лепих периода у којима тријанонска догађања нису била препрека и нових сукоба, за које је Тријанон био стара рама и повод. Мађарска данас негује сећање на 4. јун, дан потписивања Тријанонског споразума, као датум националне трагедије али и дан националног јединства свих Мађара. Велики број оних који су остали ван територије мађарске државе која је створена 1920. године су се одселили у њу, као што је и много припадника околних народа напустило ту нову државу, у корист својих матичних. Међутим, многи Мађари су остали на својим огњиштима и очували језик и идентитет до данашњих дана, што је много здравији основ за национални понос од било каквог ревизионизма.
Суботица није остала равнодушна на потписивање Тријанонског споразума, који је се итекако тицао. Како је и када наш град одреаговао на вести о потписивању овог историјског документа, сазнајте у другој епизоди коју ћемо објавити ускоро.
Аутор текста: Сава Стамболић, дипломирани правник, заменик председника Управног одобра Удружења Срба Суботице „Арсеније Чарнојевић“
Литература:
Мирољуб С. Вучинић “Казивања о слободи – Родољубље суботичких Буњеваца и Срба – 1914 – 1918” Суботица, 2005. године;
Др Вук Винавер, „Југославија и Мађарска 1918 – 1933“, Београд, 1971. година;
Поп Марко Протић, „Златни дани Суботице – Од ослобођења 13. новембра 1918. до потписа мира 4. јуна 1920.“, Суботица, 1930. година;
Јосип Шокчић, „Суботица пре и после ослобођења – грађа за историју Суботице“, Суботица, 1934. година;