Свети кнез Лазар
По свом статуту и по старом добром обичају у Срба да организације и удружења неизоставно имају своју славу и наше Удружења Срба града Суботице „Арсеније Чарнојевић“ прославља један црквени празник као свој. Наша слава је Свети мученик кнез Лазар и свети српски мученици – Видовдан, а ово је прича о томе зашто смо тако одлучили.
Нетрулежне мошти Светог кнеза Лазара данас почивају поново у манастиру Раваница, у атару села Сење, код Ћуприје, одакле су биле одсутне од 1690. до 1989. године
Свакако да је Видовдан увек био значајан празник код Срба, а када се на тај дан 1389. године одиграла судбоносна и славна Косовска битка, дан Светог пророка Амоса и Светог Вида заувек је за Србе остао скопчан са свим српским јунацима пострадалим у овом боју. Величанствена одбрана Србије на Косову пољу, коју је предводио Свети кнез Лазар, светиња је за сваког Србина и свима је Лазар Хребељановић добро познат као јунак и мученик. Ово би већ, само по себи, било довољно да Видовдан буде слава било којег српског удружења. Ми смо одлучили да то буде свечани и славски дан наше организације вођени једном, за нас веома важном и специфичном, симболиком празника, која је често занемарена и заборављена, када се о њему говори у широј јавности. Свети кнез Лазар је, својим постхумним путовањем, од своје задужбине Раванице, до Сентандреје и вековним повратком у Поморавље, освештао и благословио читав тај северни простор за живот и напредак свог народа.
Мапа Пећке патријаршије, која се, од обнове 1557. протезала где год су Срби живели
Словенски корени су дубоки на панонском простору, а Срби су на њему, нарочито око Саве и Дунава, присутни кроз цео Средњи век. Први манастири на Фрушкој гори настали су још у доба Светог Саве, а бројност Срба нарочито се повећава у 15. веку, када српски деспоти имају добре односе и заједничке поседе са угарским краљевима. Те поседе су бранили вешти српски ратници који су се и настањивали дуж целог панонског тока Дунава. Турскo потискивање мађарске државе из већег дела Паноније почиње катастрофалним поразом Мађара 1526. године на Мохачком пољу, након чега Турци од 1541. до 1699. имају потпуну власт над простором од Саве и Дунава, до иза Будимпеште. Са обновом Пећке патријаршије 1557. године, српски народ на северним просторима нашао се у оквиру исте државне (турске) и црквене (сопствене) надлежности. Овде почиње наша прича о специфичној симболици Светог кнеза Лазара за удружење које окупља суботичке Србе.
Српски север и југ били су јединствени под турском влашћу готово цео један век
Наиме, према једном турском дефтеру из 1578. године, у Суботици су локалном становништву одобрена три вашарска дана, намењена хришћанским свечаностима и окупљању становника. Та три дана била су празници Светог Саве, Часног Крста и „Лазаревдан“ односно празник Светог кнеза Лазара. Град је у то време имао око 500 становника, окупљених око тврђаве цара Јована Ненада, у којој је била турска посада, која је тај народ уредно пописала и утврдила да су готово сви били Срби. Постоји дакле писани траг о прослави Светог кнеза Лазара у Суботици у 16. веку! Видимо да је српски народ на северу имао још тада свест о Светосављу и Косовском завету, као две идеје кључне за његов опстанак у одсуству сопствене државе. Суботички Срби су остали привржени косовском епу и његовим јунацима, па су међу настаријим улицама са српским именом у граду, поред оне која носи име Арсенија Чарнојевића и улице Цара Лазара и Милоша Обилића.
Панорама Сентандреје, српског уточишта северно од Будимпеште, где је јасно видљив Трг цара Лазара, на месту где су чуване његове мошти читавих седам година
- година била је врхунац драме у којој се српски народ нашао, уплетен у титански сукоб Аустријске и Турске империје. Десет дана пре Видовдана, 18. јуна те судбоносне године, одржан је Београдски сабор, где се окупило, по неким изворима и до 40.000 српских породица и сва српска световна и духовна елита, под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића. Овај сабор је утврдио хтења и стремљења српског народа, који ће прећи Саву и Дунав као организована целина, са својим вођама, оружјем, својом вером и светињама. Убрзо после овог већања кренуо је прелазак реке и напредовање на север, дубоку у панонску низију. У тој тужној али достојанственој поворци ходили су и монаси манастира Раваница, задужбине Светог кнеза Лазара, у којој је почивао од 1392. године. Они су пошли, на челу са својим игуманом Стефаном, на пут дуг преко 600 километара, из села Сење, у околини Ћуприје, до градића Сент Ендре, северно од Будима, носећи на рукама кивот са нетрулежним моштима највећег српског јунака и кнеза који је светошћу кринисан за цара. Четрдесет дана трајало је то, готово библијско, избегличко ходочашће уз Дунав, док коначно нису, негде у октобру, стигли на своје одредиште, Сентандреју. У овом малом месту уз велику реку, Срби су били присутни, као ратници мађарских краљева, још од 15. века. Одмах по доласку, монаси су подигли малу дрвену цркву посвећену Светом Луки, у коју су положили свој драгоцени, бесцени, терет – свето тело српског витеза из бајке – Лазара Хребељановића.
„Лазарев крст“ из 1778. године на месту где је била црква која је чувала његове мошти
Прелепа, барокна Сентандреја, какву знају данашњи наши туристи и ходочасници, није постојала у тренутку доласка раваничких монаха. Стара српска црква, из шајкашких времена 15. века, била је руина и хиљаде пристиглих Срба прво се ангажовало око подизања привремених дрвених богомоља и конака за свог патријарха. Народ и монаси надали су се скором повратку у свој моравски и косовско-метохијски завичај али није било суђено. После седам година Стефан Раваничанин умолио је патријарха да благослови њему и монасима да напусте Сентандреју и оду у Срем, где су на Фрушкој гори пронашли запустели српски манастир Врдник, обновили га и припремили да буде ново скровиште и светилиште за мошти Светог кнеза. Можемо да претпоставимо да су раванички монаси остали у Сентандреји док су процењивали да присуство Светог кнеза Лазара храбри и бодри избегли српски народ у тешким годинама почетног сналажења у новој средини. Вероватно су, у једном тренутку, увидели како се успавано село у које су дошли преображава у највећи српски град на северу, са динамичним друштвеним животом, узаврелом трговином и свим оним обележјима од којих монаси беже на скровита места у природи. Скучене улице избегличке метрополе нису биле место за духовни живот на који су навикли у својој непрежаљеној Раваници. Жудели су сигурно за питомим странама и близином планине, где ће у тишини наставити да преписују древне књиге и чувају бесцено благо које су са својим свецем понели из Поморавља.
Јонски стуб са крстом, на месту где је била црква са моштима Светог кнеза Лазара
Након одласка монаха са моштима Светог кнеза Лазара, Сентандрејци су посебно поштовали цркву-брвнару Светог Луке али њена трошна конструкција није издржала тест времена и храм је морао бити срушен. На том месту мештани су подигли 1778. године јонски стуб са крстом на врху, који, тако једноставан, стајао и на цркви која је била на том месту. Од тада је овај скроман споменик на тргу који носи име Светог кнеза Лазара место посебног поштовања мештана, где су се обавезно задржавале све црквене процесије и литије да би се певале песме у част светог јунака коме су имали част да буду домаћини. Током 18. и 19. века Сентандреју су испуниле велелепне српске цркве, али је она скромна брвнара, која је била уточиште изгнаном светитељу, остала непрежаљена светиња.
Све српске цркве у Сентандреји, сведоци побожности али и моћи и богатства српског становиштва
У наредном тексту пратићемо даље пут Светог кнеза Лазара по српском северу и подвиге његових монаха у Срему, као и даљи живот и развој његовог култа, који је у 18. и 19. веку био кључан за очување српског идентитета и православне вере на панонском простору, под све жешћим покушајима обесправљења и асимилације. Овде изнети фрагменти значаја Видовдана, косовског епа и Светог кнеза Лазара за Србе северно од Саве и Дунава, више су него убедљив одговор на питање зашто га славимо као дан нашег удружења, али ће се прича наставити и у наредном делу, јер прича о Видовдану и истина о Светом кнезу Лазару никада не престаје, док је Срба и Србије.
Аутор текста: Сава Стамболић, дипломирани правник, заменик председника Управног одобра Удружења Срба Суботице „Арсеније Чарнојевић“
Литература:
др Динко Давидов, Дејан Медаковић „Сентандреја“ Београд, 1982.