Monthly Archive 29. јуна 2020.

BySava Stambolić
, , , ,

Видовдан, Свети кнез Лазар и Срби на северу – први део

По свом статуту и по старом добром обичају у Срба да организације и удружења неизоставно имају своју славу и наше Удружења Срба града Суботице „Арсеније Чарнојевић“ прославља један црквени празник као свој. Наша слава је Свети мученик кнез Лазар и свети српски мученици – Видовдан, а ово је прича о томе зашто смо тако одлучили.

Нетрулежне мошти Светог кнеза Лазара данас почивају поново у манастиру Раваница, у атару села Сење, код Ћуприје, одакле су биле одсутне од 1690. до 1989. године

Свакако да је Видовдан увек био значајан празник код Срба, а када се на тај дан 1389. године одиграла судбоносна и славна Косовска битка, дан Светог пророка Амоса и Светог Вида заувек је за Србе остао скопчан са свим српским јунацима пострадалим у овом боју. Величанствена одбрана Србије на Косову пољу, коју је предводио Свети кнез Лазар, светиња је за сваког Србина и свима је Лазар Хребељановић добро познат као јунак и мученик. Ово би већ, само по себи, било довољно да Видовдан буде слава било којег српског удружења. Ми смо одлучили да то буде свечани и славски дан наше организације вођени једном, за нас веома важном и специфичном, симболиком празника, која је често занемарена и заборављена, када се о њему говори у широј јавности. Свети кнез Лазар је, својим постхумним путовањем, од своје задужбине Раванице, до Сентандреје и вековним повратком у Поморавље, освештао и благословио читав тај северни простор за живот и напредак свог народа.

Мапа Пећке патријаршије, која се, од обнове 1557. протезала где год су Срби живели

Словенски корени су дубоки на панонском простору, а Срби су на њему, нарочито око Саве и Дунава, присутни кроз цео Средњи век. Први манастири на Фрушкој гори настали су још у доба Светог Саве, а бројност Срба нарочито се повећава у 15. веку, када српски деспоти имају добре односе и заједничке поседе са угарским краљевима. Те поседе су бранили вешти српски ратници који су се и настањивали дуж целог панонског тока Дунава. Турскo потискивање мађарске државе из већег дела Паноније почиње катастрофалним поразом Мађара 1526. године на Мохачком пољу, након чега Турци од 1541. до 1699. имају потпуну власт над простором од Саве и Дунава, до иза Будимпеште. Са обновом Пећке патријаршије 1557. године, српски народ на северним просторима нашао се у оквиру исте државне (турске) и црквене (сопствене) надлежности. Овде почиње наша прича о специфичној симболици Светог кнеза Лазара за удружење које окупља суботичке Србе.

Српски север и југ били су јединствени под турском влашћу готово цео један век

Наиме, према једном турском дефтеру из 1578. године, у Суботици су локалном становништву одобрена три вашарска дана, намењена хришћанским свечаностима и окупљању становника. Та три дана била су празници Светог Саве, Часног Крста и „Лазаревдан“ односно празник Светог кнеза Лазара. Град је у то време имао око 500 становника, окупљених око тврђаве цара Јована Ненада, у којој је била турска посада, која је тај народ уредно пописала и утврдила да су готово сви били Срби. Постоји дакле писани траг о прослави Светог кнеза Лазара у Суботици у 16. веку! Видимо да је српски народ на северу имао још тада свест о Светосављу и Косовском завету, као две идеје кључне за његов опстанак у одсуству сопствене државе. Суботички Срби су остали привржени косовском епу и његовим јунацима, па су међу настаријим улицама са српским именом у граду, поред оне која носи име Арсенија Чарнојевића и улице Цара Лазара и Милоша Обилића.

Панорама Сентандреје, српског уточишта северно од Будимпеште, где је јасно видљив Трг цара Лазара, на месту где су чуване његове мошти читавих седам година

1690. година била је врхунац драме у којој се српски народ нашао, уплетен у титански сукоб Аустријске и Турске империје. Десет дана пре Видовдана, 18. јуна те судбоносне године, одржан је Београдски сабор, где се окупило, по неким изворима и до 40.000 српских породица и сва српска световна и духовна елита, под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића. Овај сабор је утврдио хтења и стремљења српског народа, који ће прећи Саву и Дунав као организована целина, са својим вођама, оружјем, својом вером и светињама. Убрзо после овог већања кренуо је прелазак реке и напредовање на север, дубоку у панонску низију. У тој тужној али достојанственој поворци ходили су и монаси манастира Раваница, задужбине Светог кнеза Лазара, у којој је почивао од 1392. године. Они су пошли, на челу са својим игуманом Стефаном, на пут дуг преко 600 километара, из села Сење, у околини Ћуприје, до градића Сент Ендре, северно од Будима, носећи на рукама кивот са нетрулежним моштима највећег српског јунака и кнеза који је светошћу кринисан за цара. Четрдесет дана трајало је то, готово библијско, избегличко ходочашће уз Дунав, док коначно нису, негде у октобру, стигли на своје одредиште, Сентандреју. У овом малом месту уз велику реку, Срби су били присутни, као ратници мађарских краљева, још од 15. века. Одмах по доласку, монаси су подигли малу дрвену цркву посвећену Светом Луки, у коју су положили свој драгоцени, бесцени, терет – свето тело српског витеза из бајке – Лазара Хребељановића.

„Лазарев крст“ из 1778. године на месту где је била црква која је чувала његове мошти

Прелепа, барокна Сентандреја, какву знају данашњи наши туристи и ходочасници, није постојала у тренутку доласка раваничких монаха. Стара српска црква, из шајкашких времена 15. века, била је руина и хиљаде пристиглих Срба прво се ангажовало око подизања привремених дрвених богомоља и конака за свог патријарха. Народ и монаси надали су се скором повратку у свој моравски и косовско-метохијски завичај али није било суђено. После седам година Стефан Раваничанин умолио је патријарха да благослови њему и монасима да напусте Сентандреју и оду у Срем, где су на Фрушкој гори пронашли запустели српски манастир Врдник, обновили га и припремили да буде ново скровиште и светилиште за мошти Светог кнеза. Можемо да претпоставимо да су раванички монаси остали у Сентандреји док су процењивали да присуство Светог кнеза Лазара храбри и бодри избегли српски народ у тешким годинама почетног сналажења у новој средини. Вероватно су, у једном тренутку, увидели како се успавано село у које су дошли преображава у највећи српски град на северу, са динамичним друштвеним животом, узаврелом трговином и свим оним обележјима од којих монаси беже на скровита места у природи. Скучене улице избегличке метрополе нису биле место за духовни живот на који су навикли у својој непрежаљеној Раваници. Жудели су сигурно за питомим странама и близином планине, где ће у тишини наставити да преписују древне књиге и чувају бесцено благо које су са својим свецем понели из Поморавља.

Јонски стуб са крстом, на месту где је била црква са моштима Светог кнеза Лазара

Након одласка монаха са моштима Светог кнеза Лазара, Сентандрејци су посебно поштовали цркву-брвнару Светог Луке али њена трошна конструкција није издржала тест времена и храм је морао бити срушен. На том месту мештани су подигли 1778. године јонски стуб са крстом на врху, који, тако једноставан, стајао и на цркви која је била на том месту. Од тада је овај скроман споменик на тргу који носи име Светог кнеза Лазара место посебног поштовања мештана, где су се обавезно задржавале све црквене процесије и литије да би се певале песме у част светог јунака коме су имали част да буду домаћини. Током 18. и 19. века Сентандреју су испуниле велелепне српске цркве, али је она скромна брвнара, која је била уточиште изгнаном светитељу, остала непрежаљена светиња.

Све српске цркве у Сентандреји, сведоци побожности али и моћи и богатства српског становиштва

У наредном тексту пратићемо даље пут Светог кнеза Лазара по српском северу и подвиге његових монаха у Срему, као и даљи живот и развој његовог култа, који је у 18. и 19. веку био кључан за очување српског идентитета и православне вере на панонском простору, под све жешћим покушајима обесправљења и асимилације. Овде изнети фрагменти значаја Видовдана, косовског епа и Светог кнеза Лазара за Србе северно од Саве и Дунава, више су него убедљив одговор на питање зашто га славимо као дан нашег удружења, али ће се прича наставити и у наредном делу, јер прича о Видовдану и истина о Светом кнезу Лазару никада не престаје, док је Срба и Србије.

Ауто текста је Сава Стамболић, дипломирани правник, заменик председника Управног одбора Удружења Срба Суботице „Арсеније Чарнојевић“

Литература:

др Динко Давидов, Дејан Медаковић „Сентандреја“ Београд, 1982.

https://ravanica.rs/o-manastiru/istorijat/

https://www.rastko.rs/rastko-hu/istorija/istorija/Cakic_Seobe.html

BySava Stambolić
, , , , , , ,

СУБОТИЧКА ПРОСЛАВА ТРИЈАНОНСКОГ СПОРАЗУМА 1920 – 2020

У прошлој епизоди наше приче о стогодишњици Тријанонског споразума било је речи о самој суштини тог историјског акта међународног права, који је редефинисао односе у Средњој Европи и на чијем темељу они и данас почивају. Споразум, потписан 4. јуна 1920. године, тицао се врло и Суботице, а ово је прича како је она на њега одреаговала и шта нам о томе сведоче извори из тог времена.

Уметничка илустрација југословенског тријумфа над Аустро-Угарском Монархијом

Суботичани, у највећем броју (око 80%) Словени, нису били нарочито задовољни одредбама Тријанонског уговора, јер је град изгубио један значајан део своје јединствене предратне територије, а у оквир нове државе није ушла ни Баја, градић са већинским буњевачким становништвом, као ни мања буњевачка места северно од Суботице, попут Бачког Алмаша, Бикића, Каћмара, Гаре, Горњег Светог Ивана и других. Велике силе су и поред снажног залагања нашег чувеног географа Јована Цвијића и осталих делегата у Паризу, ово питање изгледа сматрале превише ситним да би било ревидирано, на пропаст Буњеваца на крајњем југу нове тријанонске Мађарске, који су до данашњег дана готово потпуно асимиловани. Питања „Бајског троугла“ и других тријанонских контроверзи у Суботици, попут „поновног освајања Келебије“ 1921. године, биће предмет посебних осврта јер су изутено занимљива. Сада да коначно погледамо како је то Суботица дочекала вести о потписивању Тријанонског мировног споразума.

Мапа Суботице на којој је црвеном обележена ревидирана тријанонска граница из 1922. која је, иако мање него она из 1920, отргла од града неколико северних насеља и много њива и шума

Градски сенат Суботице одлучио је да, у недељу, 20. јуна 1920. године град свечано прослави потписивање Тријанонског споразума. Локалне новине, посебно популарни „Невен“ најавиле су свечаност и позвале све грађане да оките прозоре и улице плаво-бело-црвеном тробојком Краљевства СХС. Свечана седница проширеног Градског сената, на којој су, осим одборника, били присутни и високи гости из свих сфера суботичког друштвеног живота одржана је у Великој већници Градске куће, са почетком у 08:30 часова. На седници су усвојене изјаве верности краљу Петру I, регенту Александру и Краљевској влади, упућене су пригодне честитке, а донета је и одлука да се парк пред Железничком станицом назове по краљу Петру I и да се у том парку подигне споменик првом словенском владару Суботице после цара Јована Ненада, „као будна опомена будућим покољењима на братску слогу, љубав и јединствен рад!“. Такође Корзо, који је носио име Лајоша Кошута, преименован је у Улицу регента Александра. Занимљиво је да је Скупштина града Суботице донела одлуку да се постави споменик краљу Петру 2020. године, тачно стотину година од првобитне одлуке, која никада није реализована, а сада ће коначно бити остварена у још већем обиму него што је првобитно замишљено.

Некадашњи Лењинов, а сада Парк Ференца Рајхла, носио је од 1920. до 1941. име Краља Петра I

На свечаној седници је посебно био упечатљив говор др Лазара Орчића (1893 – 1933) градског великог бележника који је, између осталог рекао: „У недавној тужној прошлости, увијен у црно, предан најнемилосрднијој судбини, гледао је наш народ на торњевима града многе заставе туђих господара. Град је добијао, све више и више, обележје окрутног туђина, а народ голубије ћуди, питоми наш народ осамљен, без помоћи је стајао, бачен у вртлог пропасти. Историја његова у овим крајевима, на бранику некадашње Војводине, пуна је светлих и трагичних момената. Та вечита борба, са великим трудом и самопрегором, вођења кроз прошла столећа, сачувала је народни језик, красне обичаје и душу му је оплеменила, те уродила најлепшим плодом, да је доживео овај велики историјски догађај, своје ослобођење и уједињење! Цела наша прошлост је као једна бесконачна ноћ, у којој смо, са крвавим ранама на срцу и души, хитали да тражимо, да угледамо праскозорје слободе нашег испаћеног народа. Али орао бели са Авале плаве будним оком је гледао на север, на равну Војводину, где су му једнокрвна браћа, са највећом жудњом и тежњом, проткана болом у души, чекала да се ослободе од столетног јарма. Ни када је из хиљада рана крварио, Орао бели није заборавио своју браћу, него је након борбе, донео палму слободе и мира. Цео наш народ изражава своју најтоплију братску захвалу, за велебна дела, беспримерна у светској историји, јунацима српских армија и југословенских легија! За наше ослобођење палим мученицима, који су умирали на свим ратишитима Европе, нека је вечна слава!“

„Бели орао са Авале плаве“ симболички руши Османско и Аустро-угарско царство

Након овог надахнутог говора сви присутни упутили су се, кроз окићене улице и уз звуке звона са свих градских цркава, у храм Светог Вазнесења Господњег, где су присуствовали свечаном молебану благодарења поводом потписивања мира, који је почео око 09:00 часова. Након ове службе високи гости су прешли у катедралу Свете Терезије Авилске, у којој је служена свечана Te Deum служба захвалница. Јасно је уочљиво колико је била снажна побожност суботичког народа свих вероисповести и колико су верски обреди били неизоставни део свих званичних и незваничних прослава, јер је град на исти начин славио и ослобођење 1918. године. Након изражавања захвалности Богу, представници власти и велика маса народа дошли су назад до Градске куће, где је са балкона Велике већнице одржао говор градоначелник и велики жупан Града Суботице др Врање Сударевић (1868 – 1924).

Једна каснија свечана поворка у Суботици, као илустрација оне из 1920. године

Угледни суботички лекар и наследник Стипана Матијевића на месту градоначелника Суботице, у свом говору са балкона Велике већнице, између осталог је рекао: „Браћо суграђани! Крвави рат, који је целу Европу претворио у један пехар, довршио се при концу 1918. године. Када је задња пушка и задњи топ упалио своје убојито зрно, мислили смо, ево нама благословеног мира! Али наше наде беху преурањене. Светској дипломатији требало је скоро две године док је дошла до жуђеног мира. Данас је овај мир потписан! Некадашњи господари ових крајева, наши суседи Мађари, потписали су га и примили су све услове које је Антанта од њих тражила. Браћо суграђани! Са овим чином је одлучена и судбина наше миле Суботице, која је постала оно, што је по броју словенског становништва и морала постати – словенски град! Бисер круне наше велике Југославије! Свима су нам познати они тешки и искусни дани и године, које су наша браћа Срби и њихова малена али одважна, јуначка војска преживели у крвавом рату. Срећа наша и њихова, да у оним тешким и најтежим данима искушења нису малаксали духом. За оне неописиве жртве њихове, топла им хвала наша, а палим јунацима њеним вечна успомена и слава! У заносу велике радости, када нам се и душа и срце растапа, пружимо пријатељску руку нашим суграђанима несловенског порекла. Примимо их на наше братске груди, ако желе и хоће остати лојални грађани и верни синови Отаџбине наше и њихове! Зато позивам сваког суграђанина наше миле Суботице, а нарочито браћу Буњевца и Србе, да нашим несловенским суграђанима опросте и забораве све оно што су нам, за време њиховог господарења, починили. Покажимо им браћо како је велика и племенита наша словенска душа, која не жуди за одмаздом и осветом. Враћајмо им добро за зло, јер је задовољство свију грађана једино јемство за опстанак и напредак сваке државе. Ми, грађани Суботице, једног од највећих градова велике Југославије, којем је судба досудила да буде стража на најсевернијој тачци наше миле Отаџбине, будимо свесни задаће коју нам је удес наменио! Народе! Границе су утврђене! Судбина наше миле Суботице је решена и она више није мађарски, него југословенски град! Суботица је доживела најсвечанији тренутак у својој историји!“

Угледни суботички лекар и народни трибун др Врање Сударевић, градоначелник 1920.

Препун простор данашњег Трга Републике, који се некада звао Трг Светог Иштвана, а затим Карађорђев трг, клицао је након овог говора градоначелника и великог жупана Сударевића, који се повукао да у Градској кући прима високе госте и друге званице, док је на окићеним улицама од јутра свирала војна музика. По старом обичају, велико народно весеље није могло проћи без јела и пића, па су се на Тргу слободе окретали волови на ражњу, биле су постављене шатре и простори за окупљање и седење, где се народ частио печењем и добрим вином на рачун Града Суботице, као домаћина. Играло се коло и веселило се дубоко у ноћ. Аутори извора које смо консултовали описују догађај као славље које је остало урезано у сећања свих који су били присутни, нарочито деце и младих, који нису доживели нешто слично у деценијама које су уследиле. Крајем овог свечаног периода, 5. јула те 1920. године, градска делегације, састављена од угледних Буњеваца, др Врање Сударевића, др Стипана Војнић Тунића, велечасног Блашка Рајића и неколицине народних посланика посетила је Београд, где је примљена на највишим местима и где је покушала да нешто учини за сународнике који су Тријанонским споразуом остали ван граница Краљевства СХС. О томе у посебној причи.

Коло у Александрову, као најбоља илустрација словенског народног весеља у Суботици

Суботица је дакле 1920. године коначно ушла у нови поредак, у којем је потврђено све што је већина Суботичана желела и што је изразила и на Великој народној скупштини 25. новембра 1918. године. Осим што је Краље Петар Први Ослободилац добио парк у центру града, Суботица се одужила и другим великанима заслужним за њено коначно ослобођење мађарске власти, попут америчког председника и аутора принципа самоопредељења народа, Вудроа Вилсона, чије име је носила данашња улица Максима Горког, а и популарни и поштовани градоначелник Сударевић је, убрзо по својој смрти 1924. године, добио улицу, која данас носи име Матије Гупца.

Вислонова улица са погледом на Пошту и ОШ „Иван Горан Ковачић“
Улица Матије Гупца некада се звала по др Врањи Сударевићу

Суботички Мађари наравно нису били одушевљени Тријанонским споразумом али до тренутка његовог потписивања нису у већем броју покренули неку конкретну акцију отпора или протеста. Било је, током 1919. и 1920. године покушаја опструкције и штрајкова у некадашњим великим државним системима Мађарске, попут Железнице, али такве акције нису се изродиле у било какав озбиљнији сукоб ширих размера. У Мађарској самој се током те две године, од примирја до Тријанона, дешавало много превирања, па је чак постојала и претња комунистичке револуције, чији су заговорници једно време тамо власт држали. Покушавали су, преко суботичких комуниста, да дестабилизују ситуацију и у нашем граду.

Скуп соколова у Суботици тридесетих, као улистрација велике групе људи на Тргу Слободе

Превирања су, са једне стране, имале идеолошки и класни предзнак, а са друге било је и покушаја озбиљнијег националног герилског организовања у ишчекивању расплета питања границе. Тако је у априлу било пушкарања са неколико десетина изгредника, који су крили озбиљну количину оружја и покушали да савладају полицију, очекујући помоћ мађарске војске, која се масовније груписала уз граничну линију. Ефикасном акцијом жандармерије и војске та малобројна група је разбијена. До јуна 1920. године све се стишало, у Мађарској је сузбијен како комунизам тако и размишљања о рату и Мађари Суботице су се полако окретали организовању свог политичког и културног живота у новој словенској држави, која је била ту да остане и траје, ево већ првих стотину година!

Аутор текста: Сава Стамболић, дипломирани правник, заменик председника Управног одобра Удружења Срба Суботице „Арсеније Чарнојевић“

Литература:

Мирољуб С. Вучинић “Казивања о слободи – Родољубље суботичких Буњеваца и Срба – 1914 – 1918” Суботица, 2005. године;

Др Вук Винавер, „Југославија и Мађарска 1918 – 1933“, Београд, 1971. година;

Поп Марко Протић, „Златни дани Суботице – Од ослобођења 13. новембра 1918. до потписа мира 4. јуна 1920.“, Суботица, 1930. година;

Јосип Шокчић, „Суботица пре и после ослобођења – грађа за историју Суботице“, Суботица, 1934. година;

BySava Stambolić
, , , , , , ,

СТОГОДИШЊИЦА ТРИЈАНОНСКОГ СПОРАЗУМА

Пре непуне две године био сам аутор серијала текстова „Ослобођење и уједињење у Суботици – 100 година касније“, који је представљао својеврсну хронику узбудљивих новембарских дана 1918. године и учешћа Суботичана у њима. Кулминација тих догађаја била је Велика народна скупштина у Новом Саду, која је одржана 25. новембра 1918. године и на којој су Срби, Буњевци и остали Словени Баната, Бачке и Барање донели одлуку да своје завичаје припоје Краљевини Србији. Убрзо након тога, 1. децембра 1918. године настало је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, међутим тиме судбина Суботице и Бачке још увек није била решена.

Палата „Велики Тријанон“ у оквиру Версајског дворског комплекса

Било је потребно скоро две године да Суботица добије коначну потврду великих сила да је заиста, по први пут после цара Јована Ненада, постала део словенске државе, која се протеже и у Панонској низији. Пре него што нешто више кажемо о томе како се Суботица 1920. године односила према Тријанонском мировном споразуму, потребно је изнети историјске чињенице о њему, који је као међународно-правни акт, због својих огромних и далекосежних последица за историју Средње Европе, од свог настанка значајно мистификован и посматран острашћено, нарочито са стране оне државе која сматра да је њиме неповратно оштећена.

Гроф Алберт Апоњи, шеф мађарске делегације долази пред Високи савет Версајске конференције

Прича о Тријанону је дуга и веома компликована, па ћемо се фокусирати на њен крај, који почиње 16. јануара 1920. године, када је мађарска делегација, предвођена грофом Албертом Апоњијем, дошла у Париз. Ту је била због пријема пред Врховним саветом мировне конференције, где јој је био уручен Нацрт мировног уговора. Угледном угарском аристократи Апоњију дата је могућност да се обрати Савету, који су чинили Жорж Клемансо, председник Француске, британски премијер Лојд Џорџ, амерички државни секретар Џорџ Валас, председник италијанске владе Нити и амбасадор Јапана Мацуи. Гроф Апоњи се обраћао на француском, енглеском и италијанском, доказујући своју ученост. Своју одбрану интегритета мађарских граница из доба Аустро-Угарске засновао је, међутим, на погрешном принципу. Иако је реторика средњоевропског интегритета наспрам нарастајуће комунистичке претње са Истока била примамљива, није била довољна за силе победнице. Оне су већ имале савезнике антикомунисте, попут Румуније, Чехословачке и Краљевства СХС. Главна теза мађарског заступника била је да је јединство Карпатског басена неразрушиво и да оно почива, на врло анахроно схваћеном, државном праву Мађарске, да управо она мора бити окосница тог јединства. Британски премијер Џорџ је стално покушавао Апоњију да укаже на етничкој карти, коју су мађарски представници донели, где је највећа концентрација њихових сународника. Стари гроф је ипак упорно бранио „хиљадугодишње“ границе. Игнорисао је бројност других народа на том простору чиме је сведочио да се Мађарска не мири са губитком доминације над националним мањинама и да од такве праксе неће да одустане. Британски премијер је касније навео у мемоарима да је Мађарска могла спасити многе регије да је била спремна на компромис, који су Британци, жељни да сузбију утицај Француске на овај део Европе, били спремни да подрже.

Жорж Клемансо, Лојд Џорџ и Виторио Орландо

20. фебруара 1920. стигао је коначан одговор Мађарске на Нацрт, који се сводио на потпуно одбацивање етничког принципа при дефинисању граница. Лојд Џорџ је покушавао да заустави затварање питања граница али је његов покушај пропао. Разлоге те пропасти најбоље је сумирао његов министар иностраних послова Карзон речима: “Мађарска влада ин тото протестује против мировног уговора. Тврди да је сваки етнички принцип у одређивању границе насилан и да Мађарска сачињава политичку, историјску и културну целину, која се не може расформирати. Једном речју, мађарска влада моли да поцепамо уговор и да остану – прадратне границе Мађарске.” Овакав приступ је наравно био недопустив за Румунију, Чехословачку и Краљевство СХС, које су поднеле заједнички Меморандум на адресу Високог савета. Тај документ је наглашавао Вилсонова начела самоодређивања и опредељења народа, која су била и темељни принципи Версајске конференције. Јасно је било видљиво да су се, на свим територијама које Мађарска губи, већина становника изјаснили, кроз неку форму референдума, да не желе да остану у њој и да тамо Мађарска више никада не може самостално наметнути своју власт. Пошто мађарска влада није ни покушала да предложи неки компромис и затражи само део територија, схваћена је неозбиљно и није било чврстог ослонца да се било шта ради на штету савезничких и победничких земаља. Регије које су њима додељене ушле су у стару мађарску државу, током ранијих векова, кроз освајања, династичке бракове и разне споразуме.

Поједностављен приказ поделе средњовековне мађарске краљевине

Реалност је била да је самостална мађарска држава, у границама које су њени представници захтевали 1920. године, престала да постоји пропашћу средњовековне мађарске краљевине, у Бици на Мохачком пољу 1526. године. Након тог трагичног догађаја за мађарски народ, ове територије су прво окупиране од Турака, па ослобађане од Аустрије, уз огромну помоћ словенских народа, који су у Панонској низији живели и пре доласка мађарских племена у 10. веку. Након што је прогнало Турке, Аустријско царство је дозволило само формални континуитет „Угарског краљевства“ али је аустријски император био уједно и мађарски краљ и Будимпешта није имала стварни суверенитет над средњовековним територијама. Беч је имао главну реч и моћ, што је и довело до неуспешне Мађарске револуције 1848. и стварања Аустро-угарске 1867. године. Ни кроз компромисну „Аустро-угарску нагодбу“ није дошло до крунисања мађарског националног владара и њене пуне независности. Оног тренутка када је моћ Беча скршена у Првом светском рату, Словацима, Србима, Хрватима, Русинима, Буњевцима и Румунима, који су се вековима борили за опстанак свог идентитета, није падало на памет да дозволе да симболичне административне границе, реликт мађарске средњовековне силе и славе, постану и границе модерне мађарске државе у којој би Мађари чинили тек око 50% становништва. За то нису били заинтересовани ни Немци на територијама које је Тријанонски споразум доделио Аустрији, као ни они у Банату.

Детаљан приказ поделе некадашњих мађарских територија – на мађарском

Математички је то изгледало овако: у Трансилванији и румунском делу Баната било је: 54% Румуна, 10% Немаца и 31% Мађара; на словачким територијама живело је 58% Словака, 7% Немаца и 30% Мађара; на територијама које су данас у Републици Србији живело је око 40% Словена (Срба, Буњеваца, Шокаца, Хрвата, Словака, Русина), 22% Немаца и 28% Мађара; на просторима који су данас у Републици Хрватској (које укључују и главни град Загреб, као и Бјеловар, Славонски брод, Карловац, Ријеку, Осијек итд..) живело је око 62% Хрвата, 25% Срба, 5% Немаца и само 3.5% Мађара, на територијама које су данас у Републици Словенији живело је 80% Словенаца, 3% Немаца и 15% Мађара. Бројеви заиста дају врло јасну слику. Видимо да су читаве данашње националне државе Хрвата и Словака биле садржане вековима у „мађарским“ територијама. Мађари су, на многим овим просторима, представљали земљопоседничку, управљачку и урбану елиту и ту треба тражити разлог њихове велике разуђености, од Ријеке до Брашова. Сукоби са локалном већином, често угњетаваном и изложеном асимилацији, би понегде довели и до рата, као у румунском случају, где је и данас велико међусобно неповерење. Нешто преко три милиона Мађара је остало да живи ван територије нове, рекли бисмо, реално и одрживо постављене мађарске државе, у којој су Мађари чинили преко 80% становника. Сваки од нових суседа имао је свој однос према мађарској мањини и њеном културном, просветном и уопште друштвеном животу у новим околностима.

Долазак мађарске делегације на потписивање Тријанонског мировног споразума, 4. јун 1920.

Пошто је гроф Апоњи одбио даље учешће у мировном процесу, непопуларан задатак да 4. јуна 1920. године потпишу Мировни споразум Антанте и Краљевине Мађарске у палати Велики Тријанон, у оквиру Версајског комплекса, пала је на министра за рад и социјална питања Агошта Бенарда и ванредног амбасадора Алфреда Драше Лазара. Уговор се састојао од 14 одељака и 364 параграфа и поред питања територије регулисао је, између осталог и редуковање мађарске војске на само 35.000 војника, уз забрану поседовања тенкова, авијације и морнарице. Прописана је и обавеза накнаде ратне штете. Споразум је ипак гарантовао суверенитет и независност Мађарске и прописивао обавезу других држава да поштују мађарску мањину. Будимпешта је проценила да би његово одбијање изложило државу потпуној капитулацији и разарању, које је ипак избегла током Првог светског рата.

Одлазак мађарске делегације из Тријанона, после кратке церемоније потписивања

Постоји један велики мит везан за Тријанонски споразум, а то је да је исти тобоже „орочен“ на стотину година и да текст предвиђа некакву будуће ревизију. Такво уверење није случајно настало и последица је чињенице да је председник француске владе, Александар Милеран, иначе носилац ордена Карађорђеве звезде, написао пратеће писмо, које је постало анекс званичног текста споразума. Милеран у том анексу наводи да су могуће мале, локалне модификације утврђених граница, које ће спроводити посебне комисије по потреби. Победничке силе су се одлучиле да додају овакав текст јер нису имале ни времена, ни воље, да се посвете сваком детаљу разграничења и хтеле су да оставе могућност да се, до ступања споразума на снагу 31. јула 1921. године, па и касније, решавају локална неслагања. Ово писмо било је сламка спаса за политичаре у Будимпешти, који су га намерно погрешно тумачили и истицали као знак да одредбе споразума нису трајне и да ће бити прилике за правноваљано оспоравање донетих решења. Текст је хранио мађарски ревизионизам све до Другог светског рата и мађарске агресије на оне старе територије, за које је добијена дозвола од Хитлера да се поново заузму. Међутим, након пораза и у овом светском сукобу, 1947. године су поново сва питања територије са Мађарском решена према тријанонским одредбама. Дакле није било и нема говора да споразум има неки рок трајања и да је икада била намера његових састављача да га ревидирају.

Модерни мађарски приступ сећања на дан потписивања Тријанонског споразума

Каснији односи Краљевине СХС и Југославије са Мађарском имали су многе успоне и падове, са много лепих периода у којима тријанонска догађања нису била препрека и нових сукоба, за које је Тријанон био стара рама и повод. Мађарска данас негује сећање на 4. јун, дан потписивања Тријанонског споразума, као датум националне трагедије али и дан националног јединства свих Мађара. Велики број оних који су остали ван територије мађарске државе која је створена 1920. године су се одселили у њу, као што је и много припадника околних народа напустило ту нову државу, у корист својих матичних. Међутим, многи Мађари су остали на својим огњиштима и очували језик и идентитет до данашњих дана, што је много здравији основ за национални понос од било каквог ревизионизма.

Суботица није остала равнодушна на потписивање Тријанонског споразума, који је се итекако тицао. Како је и када наш град одреаговао на вести о потписивању овог историјског документа, сазнајте у другој епизоди коју ћемо објавити ускоро.

Аутор текста: Сава Стамболић, дипломирани правник, заменик председника Управног одобра Удружења Срба Суботице „Арсеније Чарнојевић“

Литература:

Мирољуб С. Вучинић “Казивања о слободи – Родољубље суботичких Буњеваца и Срба – 1914 – 1918” Суботица, 2005. године;

Др Вук Винавер, „Југославија и Мађарска 1918 – 1933“, Београд, 1971. година;

Поп Марко Протић, „Златни дани Суботице – Од ослобођења 13. новембра 1918. до потписа мира 4. јуна 1920.“, Суботица, 1930. година;

Јосип Шокчић, „Суботица пре и после ослобођења – грађа за историју Суботице“, Суботица, 1934. година;

Скорашњи чланци

Скорашњи коментари

    Архиве

    Категорије

    Мета