Tag Archive Суботица

У прошлој епизоди наше приче о стогодишњици Тријанонског споразума било је речи о самој суштини тог историјског акта међународног права, који је редефинисао односе у Средњој Европи и на чијем темељу они и данас почивају. Споразум, потписан 4. јуна 1920. године, тицао се врло и Суботице, а ово је прича како је она на њега одреаговала и шта нам о томе сведоче извори из тог времена.

Суботичани, у највећем броју (око 80%) Словени, нису били нарочито задовољни одредбама Тријанонског уговора, јер је град изгубио један значајан део своје јединствене предратне територије, а у оквир нове државе није ушла ни Баја, градић са већинским буњевачким становништвом, као ни мања буњевачка места северно од Суботице, попут Бачког Алмаша, Бикића, Каћмара, Гаре, Горњег Светог Ивана и других. Велике силе су и поред снажног залагања нашег чувеног географа Јована Цвијића и осталих делегата у Паризу, ово питање изгледа сматрале превише ситним да би било ревидирано, на пропаст Буњеваца на крајњем југу нове тријанонске Мађарске, који су до данашњег дана готово потпуно асимиловани. Питања „Бајског троугла“ и других тријанонских контроверзи у Суботици, попут „поновног освајања Келебије“ 1921. године, биће предмет посебних осврта јер су изутено занимљива. Сада да коначно погледамо како је то Суботица дочекала вести о потписивању Тријанонског мировног споразума.

Градски сенат Суботице одлучио је да, у недељу, 20. јуна 1920. године град свечано прослави потписивање Тријанонског споразума. Локалне новине, посебно популарни „Невен“ најавиле су свечаност и позвале све грађане да оките прозоре и улице плаво-бело-црвеном тробојком Краљевства СХС. Свечана седница проширеног Градског сената, на којој су, осим одборника, били присутни и високи гости из свих сфера суботичког друштвеног живота одржана је у Великој већници Градске куће, са почетком у 08:30 часова. На седници су усвојене изјаве верности краљу Петру I, регенту Александру и Краљевској влади, упућене су пригодне честитке, а донета је и одлука да се парк пред Железничком станицом назове по краљу Петру I и да се у том парку подигне споменик првом словенском владару Суботице после цара Јована Ненада, „као будна опомена будућим покољењима на братску слогу, љубав и јединствен рад!“. Такође Корзо, који је носио име Лајоша Кошута, преименован је у Улицу регента Александра. Занимљиво је да је Скупштина града Суботице донела одлуку да се постави споменик краљу Петру 2020. године, тачно стотину година од првобитне одлуке, која никада није реализована, а сада ће коначно бити остварена у још већем обиму него што је првобитно замишљено.

На свечаној седници је посебно био упечатљив говор др Лазара Орчића (1893 – 1933) градског великог бележника који је, између осталог рекао: „У недавној тужној прошлости, увијен у црно, предан најнемилосрднијој судбини, гледао је наш народ на торњевима града многе заставе туђих господара. Град је добијао, све више и више, обележје окрутног туђина, а народ голубије ћуди, питоми наш народ осамљен, без помоћи је стајао, бачен у вртлог пропасти. Историја његова у овим крајевима, на бранику некадашње Војводине, пуна је светлих и трагичних момената. Та вечита борба, са великим трудом и самопрегором, вођења кроз прошла столећа, сачувала је народни језик, красне обичаје и душу му је оплеменила, те уродила најлепшим плодом, да је доживео овај велики историјски догађај, своје ослобођење и уједињење! Цела наша прошлост је као једна бесконачна ноћ, у којој смо, са крвавим ранама на срцу и души, хитали да тражимо, да угледамо праскозорје слободе нашег испаћеног народа. Али орао бели са Авале плаве будним оком је гледао на север, на равну Војводину, где су му једнокрвна браћа, са највећом жудњом и тежњом, проткана болом у души, чекала да се ослободе од столетног јарма. Ни када је из хиљада рана крварио, Орао бели није заборавио своју браћу, него је након борбе, донео палму слободе и мира. Цео наш народ изражава своју најтоплију братску захвалу, за велебна дела, беспримерна у светској историји, јунацима српских армија и југословенских легија! За наше ослобођење палим мученицима, који су умирали на свим ратишитима Европе, нека је вечна слава!“

Након овог надахнутог говора сви присутни упутили су се, кроз окићене улице и уз звуке звона са свих градских цркава, у храм Светог Вазнесења Господњег, где су присуствовали свечаном молебану благодарења поводом потписивања мира, који је почео око 09:00 часова. Након ове службе високи гости су прешли у катедралу Свете Терезије Авилске, у којој је служена свечана Te Deum служба захвалница. Јасно је уочљиво колико је била снажна побожност суботичког народа свих вероисповести и колико су верски обреди били неизоставни део свих званичних и незваничних прослава, јер је град на исти начин славио и ослобођење 1918. године. Након изражавања захвалности Богу, представници власти и велика маса народа дошли су назад до Градске куће, где је са балкона Велике већнице одржао говор градоначелник и велики жупан Града Суботице др Врање Сударевић (1868 – 1924).

Угледни суботички лекар и наследник Стипана Матијевића на месту градоначелника Суботице, у свом говору са балкона Велике већнице, између осталог је рекао: „Браћо суграђани! Крвави рат, који је целу Европу претворио у један пехар, довршио се при концу 1918. године. Када је задња пушка и задњи топ упалио своје убојито зрно, мислили смо, ево нама благословеног мира! Али наше наде беху преурањене. Светској дипломатији требало је скоро две године док је дошла до жуђеног мира. Данас је овај мир потписан! Некадашњи господари ових крајева, наши суседи Мађари, потписали су га и примили су све услове које је Антанта од њих тражила. Браћо суграђани! Са овим чином је одлучена и судбина наше миле Суботице, која је постала оно, што је по броју словенског становништва и морала постати – словенски град! Бисер круне наше велике Југославије! Свима су нам познати они тешки и искусни дани и године, које су наша браћа Срби и њихова малена али одважна, јуначка војска преживели у крвавом рату. Срећа наша и њихова, да у оним тешким и најтежим данима искушења нису малаксали духом. За оне неописиве жртве њихове, топла им хвала наша, а палим јунацима њеним вечна успомена и слава! У заносу велике радости, када нам се и душа и срце растапа, пружимо пријатељску руку нашим суграђанима несловенског порекла. Примимо их на наше братске груди, ако желе и хоће остати лојални грађани и верни синови Отаџбине наше и њихове! Зато позивам сваког суграђанина наше миле Суботице, а нарочито браћу Буњевца и Србе, да нашим несловенским суграђанима опросте и забораве све оно што су нам, за време њиховог господарења, починили. Покажимо им браћо како је велика и племенита наша словенска душа, која не жуди за одмаздом и осветом. Враћајмо им добро за зло, јер је задовољство свију грађана једино јемство за опстанак и напредак сваке државе. Ми, грађани Суботице, једног од највећих градова велике Југославије, којем је судба досудила да буде стража на најсевернијој тачци наше миле Отаџбине, будимо свесни задаће коју нам је удес наменио! Народе! Границе су утврђене! Судбина наше миле Суботице је решена и она више није мађарски, него југословенски град! Суботица је доживела најсвечанији тренутак у својој историји!“

Препун простор данашњег Трга Републике, који се некада звао Трг Светог Иштвана, а затим Карађорђев трг, клицао је након овог говора градоначелника и великог жупана Сударевића, који се повукао да у Градској кући прима високе госте и друге званице, док је на окићеним улицама од јутра свирала војна музика. По старом обичају, велико народно весеље није могло проћи без јела и пића, па су се на Тргу слободе окретали волови на ражњу, биле су постављене шатре и простори за окупљање и седење, где се народ частио печењем и добрим вином на рачун Града Суботице, као домаћина. Играло се коло и веселило се дубоко у ноћ. Аутори извора које смо консултовали описују догађај као славље које је остало урезано у сећања свих који су били присутни, нарочито деце и младих, који нису доживели нешто слично у деценијама које су уследиле. Крајем овог свечаног периода, 5. јула те 1920. године, градска делегације, састављена од угледних Буњеваца, др Врање Сударевића, др Стипана Војнић Тунића, велечасног Блашка Рајића и неколицине народних посланика посетила је Београд, где је примљена на највишим местима и где је покушала да нешто учини за сународнике који су Тријанонским споразуом остали ван граница Краљевства СХС. О томе у посебној причи.

Суботица је дакле 1920. године коначно ушла у нови поредак, у којем је потврђено све што је већина Суботичана желела и што је изразила и на Великој народној скупштини 25. новембра 1918. године. Осим што је Краље Петар Први Ослободилац добио парк у центру града, Суботица се одужила и другим великанима заслужним за њено коначно ослобођење мађарске власти, попут америчког председника и аутора принципа самоопредељења народа, Вудроа Вилсона, чије име је носила данашња улица Максима Горког, а и популарни и поштовани градоначелник Сударевић је, убрзо по својој смрти 1924. године, добио улицу, која данас носи име Матије Гупца.

Суботички Мађари наравно нису били одушевљени Тријанонским споразумом али до тренутка његовог потписивања нису у већем броју покренули неку конкретну акцију отпора или протеста. Било је, током 1919. и 1920. године покушаја опструкције и штрајкова у некадашњим великим државним системима Мађарске, попут Железнице, али такве акције нису се изродиле у било какав озбиљнији сукоб ширих размера. У Мађарској самој се током те две године, од примирја до Тријанона, дешавало много превирања, па је чак постојала и претња комунистичке револуције, чији су заговорници једно време тамо власт држали. Покушавали су, преко суботичких комуниста, да дестабилизују ситуацију и у нашем граду.

Превирања су, са једне стране, имале идеолошки и класни предзнак, а са друге било је и покушаја озбиљнијег националног герилског организовања у ишчекивању расплета питања границе. Тако је у априлу било пушкарања са неколико десетина изгредника, који су крили озбиљну количину оружја и покушали да савладају полицију, очекујући помоћ мађарске војске, која се масовније груписала уз граничну линију. Ефикасном акцијом жандармерије и војске та малобројна група је разбијена. До јуна 1920. године све се стишало, у Мађарској је сузбијен како комунизам тако и размишљања о рату и Мађари Суботице су се полако окретали организовању свог политичког и културног живота у новој словенској држави, која је била ту да остане и траје, ево већ првих стотину година!

Аутор текста: Сава Стамболић, дипломирани правник, заменик председника Управног одобра Удружења Срба Суботице „Арсеније Чарнојевић“

Литература:

Мирољуб С. Вучинић “Казивања о слободи – Родољубље суботичких Буњеваца и Срба – 1914 – 1918” Суботица, 2005. године;

Др Вук Винавер, „Југославија и Мађарска 1918 – 1933“, Београд, 1971. година;

Поп Марко Протић, „Златни дани Суботице – Од ослобођења 13. новембра 1918. до потписа мира 4. јуна 1920.“, Суботица, 1930. година;

Јосип Шокчић, „Суботица пре и после ослобођења – грађа за историју Суботице“, Суботица, 1934. година;